„Išla je ka bakinoj bašti. Pahuljice su lagano padale. Sporije nego inače. Nije bilo daška vetra. Čudno biće sa njenog prozora išlo je desetak koraka ispred nje. Ne prozbori ni reč već joj samo mahnu rukom, kao da je poziva da ga prati. Radoznala šta ima da joj pokaže uputi se za njim. Žurio je, pa se uplašila da će ga u jednom momentu izgubiti. Dugo su tako hodali kroz baštu, nije mogla ni da oceni koliko su odmakli. Zar je bakina bašta toliko velika?, prođe joj kroz glavu..“
„Sofija odluči da prošeta puteljkom koji je od bakine kuće vodio do potoka. Najviše je volela prolaz od krošnji između dva drvetakoja su izgledala kao ulaz u jedan sasvim novi svet. Dok je bila mlađa, Sofija je zamišljala da vile iza tog prolaza za vreme punog meseca igraju vilinsko kolo. Zamišljala je lepe, dugokose devojke koje se drže za ruke i uz smeh plešu oko jedne tačke. Pitala se, da ih stvarno ugleda, da li bi odolela da im se pridruži? Za njih se pričalo da su ćudljivi stvorovi. Niti dobre, niti skroz zle.“
