„Iako je subota, probudila sam se u sedam. Sinoć sam bila premorena i nisam imala snage da spakujem torbu za put. Autobus je kretao u devet sa glavne autobuske stanice i opet sam po navici ustala mnogo ranije nego što je trebalo. U staru putnu torbu spakovala sam osnovne stvari, flašicu i čips.
Moji roditelji živeli su u seoskoj kući dva sata vožnje autobusom od Beograda, gde sam i ja odrasla. Provela sam u njoj veći deo svog života. Sve one priče o igranju na sokaku, krađi komšijskih jagoda i igre žmurke do kasno u noć, bez obzira na brze promene i odrastanje, ostavile su sladak ukus na mojim nepcima. Do skoro, osećala sam neku ispunjenost i sreću kada sam dolazila kući, ali me u poslednje vreme nije obuzimao takav osećaj.“
