„Moja tajna je unutar moga srca, ne može se videti niti potvrditi nikakvim metodama. Može se osetiti u toplim prolećnim noćima dok mirišu lipe i duva blag povetarac. Na mesečini, pod zvezdanim nebom, u takvoj noći pregrada se otvara. Iz njenih dubina može se čuti slani šum morskih talasa i osetiti težak miris čempresa…“
„Mihailo beše sasvim običan čovek, kakvih je u to vreme bilo najviše. Ono što ga je izdvajalo od drugih jeste to što je imao vere da će biti svega što mu je potrebno, od svitanja do sumraka. Takođe, on je prihvatao sve što bi mu se našlo tokom dana i noći, ali to nije svrstavao u nešto dobro ili loše.
Ostalima je bilo čudno kako to on podnosi nepravde, teške trenutke, telesnu ili duševnu bol, sreću i lepotu, a da nikad ne kaže da je nešto dobro ili loše. Ljudi su od njega stalno tražili da izrekne svoj sud, a on im je govorio – Ne znam da li
je to dobro ili loše. Dobro je uvek nekome loše i loše je uvek nekome dobro…“
„…Na vrhu tog hrama piramide, nepoznati darodavac postaviće labuda isklesanog u kamenu. Danju on beše crn, a kad bi pao mrak, pod svetlošću mesečine potpuno beo. Takav je, jedne noći, poslužio kao svetionik Isaku, dajući mu znak da je stigao na odredište…“
„Koliko mogu da budem srećna ili ravnodušna? Koliko duboko mogu da budem mirna i ko mi nedostaje? Šta me čini radosnom? Šta me uzbuđuje?… Kako reagujem i šta činim kada shvatim da sam nešto propustila ili zaboravila? Umem li da zaštitim sebe? Da postavim granice? Koliko mogu da se osećam sigurno izvan poznatog terena? Kako pronalazim ono što želim?
Odgovori me određuju.“
