„Kada su me sluškinje okupale, pokazala se paperjasta kosa neobične boje.
Boje bakra. Boje ljubičice. Boje zore. Boje nabreklog meseca. Boje letnjih oblaka pred noć.
Svako je nalazio sličnost sa nečim, majka, otac, posetioci, ali niko nije do kraja bio zadovoljan svojim poredjenjem, jer su znali da je nisu dobro opisali. A zajedničko im je bilo čuđenje. Boja kose! Takvu niko dosad nije imao. Ni video. Nemir. Zapitanost. Opčinjenost. Uzdah. Osmeh..“
****************************************************
„I jedan san na granici detinjstva i devojaštva, nedokučiv i meljiv, ubrzan, slojevit, strašan i blag. Sanjam polje, šturo i golo. Modro i lelujavo. U snu, usta su mi puna zemlje. Moja je. Moje je polje koje n epoznajem. I ruka, koja milujući vazduh, čara crkvu. A crkva raskriljena, visoka i gorda. Ne liči ni na jednu koju znam. Šarena. Temeljna. Stoji sigurno. Stubovi kao tučkovi veliki i punački.“
