„Ni u jednu borbu se ne ulazi bez prethodne pripreme za koju je potrebno vreme. Očigledno, u ovom slučaju njemu duže nego meni… Ko je ovde muškarac, a ko žena… Muškarac za kog sam se udala, tog trenutka pao je u mojim očima, koliko je njemu vremena potrebno da bi izgledao pristojno, uredno…? Sve je bolelo. Mi smo boleli…“
„Seli smo kao prvog dana u školi. Dovoljno daleko da ne dodirujemo jedno drugo, a istovremeno dovoljno blizu da osećamo da smo par. Nedostajala je samo klupa ispred nas. Ovde nije mogao da se sakrije iza telefona. Sedeo je povijenih, spuštenih ramena, mokrih dlanova koje je brisao trljajući ih o farmerke i nemirnih prekrštenih stopala, koja je pomerao neverovatnom brzinom. Ispravi se! Sedi lepo! Spusti stopala na pod! Umesto svih tih naredbi, nežno sam ga uhvatila za ruku i kao da je čuo svaku moju misao. Ispravio je ramena, kičmu, levu ruku zaustavio na butini, a stopalima čvrsto pritisnuo tlo. Uzemljio se – pomislila sam.“
