„Beše to dan nalik bilo kom drugom. Topli početak leta učinio je da zemlja miriše i okiti se najlepšim bojama. Sofija se upravo protegnula u svom krevetu kod bake na selu. Kad god bi došla tu osećala se kao da je kročila u neki sasvim novi svet. Na mekanom, visokom, krevetu sanjala je najčudesnije snove, koji su bili izvan njene mašte na javi.“
„Luka, dođi! Hajde da se igramo!
U jednoj ruci držala je napola pojeden keks koji tek što se beše ohladio, a u drugoj ceo za novog prijatelja. Sačekala ga je na kapiji i propustila u dvorište. Luka se zagledao u suncokrete koji su svoje divne, žute cvetove uvek okretali u pravcu odakle Sunce šalje svoje zrake ka zemlji. Bili su to cvetovi koji s epokreću. U njegovoj mašti nije postojalo ništa toliko fantastično kao ovi predivni cvetovi.“
