„Kažu da vreme leči sve. Lažu. Ne leči, samo naučiš da živiš s tim, naučiš ponovo da živiš, uprkos bolu, svikneš se i on postane neodvojivi deo tebe, ako kost koju ne vidiš ali osetiš, i te kako osetiš kad zaboli. Vreme je samo tu da te zavara, da te prevari i ti pristaješ na tu prevaru jer nemaš izbora.“
„Za trenutak sam zastala i tek tada postala svesna da zapravo crtam. Moja ruka je radila, dok su mi misli bile zaokupljene drugim stvarima, a sa belog papira smešio se lik moje majke Mari. Oči su mi opet bile pune suza. U tom trenutku začulo se lagano kucanje na vratima.
-Natali? Traži te doktor Paskal iz bolnice. Možeš li da razgovaraš? – upitala je Izabela.“
